Feministički pokreti na Kosovu sve više jačaju

0

Slučaj K.M. iz Kosovske Mitrovice koja je trpela fizičko i psihičko nasilje od strane supruga od 2007. do 2012. godine kada su se i zakonski razveli, otvorio je pitanje kako funkcionišu institucije na prostoru KiM. Iako je njen suprug bio osuđen na zatvorsku kaznu koju je odslužio, to nije kraj njenim mukama, jer pretnje pristižu i do dan danas. S obzirom da sa osuđenim nasilnikom ima i maloletno dete, K.M. je zatražila delimično lišavanje roditeljskog prava, ali zahtev nije predala u Kosovskoj Mitrovici, već u Leskovcu. Tijana Simić iz NVO „Žensko pravo“ iz Kosovske Mitrovice kaže u intervjuu za „Srbija video“ da Kosovo još uvek ne može da ratifikuje Istanbulsku konvenciju jer nije član Saveta Evrope. Prema njenim rečima, femenistički lobi sve više jača i plan je da Kosovo postane potpisnica Istanbulske konvencije.

Kako ocenjujete rad institucija na KiM koje su zadužene za nasilje u porodici?

Bez obzira na ishod u kosovskom sistemu, svi brakorazvodni postupci i starateljstva nad decom se uglavnom rešavaju u oba sistema, dakle i u kosovskom i u srpskom. Razlog je taj što Srbi na Kosovu žive u dvojnom sistemu. Sve do kraja 2017. godine, Srbi su brakove sklapali u sistemu Republike Srbije, a deca se i dalje rađaju u bolnici koja je u sistemu Srbije. Nakon integracije srpskog pravosuđa u kosovski sistem, krajem 2017. godine, nastao je problem u vezi sa dokumentima. Imali smo slučajeve da žrtve nisu mogle da podnesu zahtev za razvod kosovskom sudu zato što im je venčani list izdat u srpskoj opštini na Kosovu koju Kosovo nije priznavalo. Imali smo slučaj gde majka nije mogla da podnese zahtev za starateljstvo ili viđanje deteta zato što sud nije prihvatio izvod o rođenju deteta iz srpske bonice. Znate, u Briselskim pregovorima niko nije predvideo ovakve praktične probleme, pa su mnoge žrtve više od godinu dana čekale da se dođe do nekog dogovora na najvišem nivou, kako bi mogle da ostvare svoja prava pred kosovskim institucijama. Sada je građanima omogućeno da na osnovu izvoda iz knjige venčanih iz srpskog sistema izvade venčani list u kosovskom sistemu. Isto važi i za izvod iz knjige rođenih. Budući da nam je bolnica i škola u srpskom sistemu, brakorazvodne parnice se vode i na Kosovu, ali i u Leskovcu, jer da bi roditelj ostvario svoja prava i obezbedio puno starateljstvo u svim aspektima života deteta, obavezna je presuda iz oba sistema. E sad, problem je u tome što niko ne garantuje da će oba suda da donesu istu odluku. Uglavnom se postupak prvo završi na Kosovu, pa se ta odluka, kao i prijave nasilja, zabrane prilaska, i ostala relevantna dokumenta prilažu leskovačkom sudu kao dokazni materijal. To znači da svaka žrtva mora da prođe borbu kroz institucije dva puta, bez obzira na uspešnost rada institucija na Kosovu. Inače, ne postoje velike razlike u radu institucija Srbije i Kosova. Kosovo usklađuje zakone sa Istanbulskom konvencijom, a pored toga ima i jak feministički pokret koji se zalaže za unapređenje zakonodavstva, i unapređenje rada institucija. Međutim, kao i u Srbiji, i na Kosovu su patrijarhalne norme duboko ukorenjene. U institucijama rade ljudi koji i dalje smatraju da je porodično nasilje privatna stvar, da žena treba da “otrpi”, da je žrtva silovanja kriva… Veliki je problem i taj što većina ljudi koji rade u institucijama nije obučeno da prepozna faktore rizika, pa se žrtvi i deci ne omogućava neophodna zaštita. Kosovski zakoni su dobri, ali se na žalost ne implementiraju. To je problem na nivou celog Kosova, bez obzira na etničku pripadnost odgovornih za pruzanje usluga zastite u institucijama.

Koje su razlike u odnosu na rad institucija u Srbiji?

Srbija je ratifikovala Istanbulsku konvenciju i sada je u obavezi da uskladi zakone i praktične politike sa principima konvencije. Kao potpisnica, Srbija je izložena monitoringu međunarodne komisije za implementaciju I.K (GREVIO). Kosovo ne može da ratifikuje tu konvenciju zato što nije član Saveta Evrope. Međutim, jak feministicki lobi već dugo radi na menjanju Ustava amandamanom koji bi uvrstio Istanbulsku konvenciju. U međuvremnu, relevantni zakoni su se izmenili, ili su u procesu izmene kako bi se uskladili sa principima konvencije. Ono što je problem u Srbiji, kao i na Kosovu, jeste to što centralne i lokalne vlasti, kao i nadležne institucije, ne poznaju u dovoljnoj meri ovaj problem, pa je implementacija zakona otežana. Činjenica je da su predvodnice u borbi protiv nasilja nad ženama ženske nevladine organizacije koje imaju svest i znanje o ovom društvenom problemu. U Srbiji bih izdvojila Autonomni ženski centar, a na Kosovu Mrežu žena Kosova. Imperativ je da ženske nevladine organizacije budu uključene u sve aspekte borbe protiv nasilja nad ženama, od donošenja zakona, podizanja svesti, sve do pružanja usluga.

Da li postoji SOS telefon za pomoć žrtvama i da li postoji sklonište za žrtve?

Postoji nacionalni SOS telefon. Međutim, SOS servisi su samo na albanskom jeziku, tako da Srpkinjama ovaj servis nije dostupan. Na Kosovu sve sigurne kuće za žene vode specijalizovane nevladine organizacije. Trenutno postoji 9 sigurnih kuća (7 za porodično nasilje, jedna za decu, i jedna za žrtve seks trafikinga). Postoji jedan šelter koji vodi srpska NVO u Novom Brdu. Na severu Kosova je u procesu otvaranje sigurne kuće, ali od strane lokalne samouprave. Nalazi se u opštini Zubin Potok i vodiće je lokalna samouprava. Mi kao organizacija sa dugogodišnjim iskustvom, brinemo za kvalitet usluga, pre svega za poverljivost, imajući u vidu to da će sklonište voditi lokalna samouprava sa već zaposlenim kadrovima. Ovakva vrsta skloništa je u suprotnosti sa Istanbulskom konevcijom i dobrom praksom zemalja u okruženju, a i istraživanja na Kosovu pokazuju da žrtve nemaju poverenje u institucije.

Prema dostupnim podacima, koliko je nasilje u porodici rasprostranjeno među srpskim stanovništvom na KiM?

Većina istraživanja je sprovedena na nivou Kosova. Uglavnom, tradicionalne rodne norme su zatupljene među svim etničkim grupama na Kosovu. Istraživanje Mreže žena Kosova je pokazalo da je preko 30 % žena na Kosovu iskusilo fizičko nasilje, dok je istazivanje UNICEF-a pokazalo da mnoge žrtve ne prepoznaju povremeni šamar kao nasilje. Poslednje istraživanje OEBS-a pokazalo je da je preko 54 % žena iskusilo neki vid rodno zasnovanog nasilja, a jedina razlika između Srpkinja i Albanki je ta što su Srpkinje spremnije da otvoreno pričaju o nasilju koje su iskusile.

Kosovska policja izdaje žrtvama nasilja karticu. Na njoj piše da se ona daje žrtvi kada prijavi nasilje. Šta ovakva kartica predstavlja?

Kartica žrtve se izdaje kada se slučaj prijavi. Na njoj se upisuje vrsta nasilja koja je prijavljena, broj pod kojim je slučaj zaveden, datum prijavljivanja, mesto u kom je nasilje prijavljeno, kao i ime policijskog službenika koji je uzeo izjavu od žrtve i zaveo slučaj. Na kartici takođe postoji “check lista” koju žrtva može da iskoristi kako bi ustanovila da je policijski službenik tražio sve neophodne informacije u toku uzimanja izjave, kao i dijagram koji prikazuje dalji proces istrage. Žrtva karticu koristi kod relevantnih institucija kao dokaz da je slučaj prijavila.

Izvor: Srbija video

Share.

Comments are closed.