U vihoru rata spasio Albanku i tek rođenu bebu, a sad ih traži

0

Marinko Koturović iz Mrsaća kod Kraljeva u maju 1999. godine, u vihoru rata na Kosovu gde je boravio kao vojni rezervista, pokazao je neverovatan čin hrabrosti i humanosti, spašavajući Albanku koja se porodila pored puta. Kaže da su mu i danas pred očima lica majke i bebe. Iako zna kako se majka zove, nikada se posle toga nije čuo sa njom, ali sanja o tom susretu.

Marinko Koturović (60) iz Mrsaća kod Kraljeva, čovek koga meštani znaju kao nekog ko bi svima priskočio u pomoć, miran i veseli stanovnik ovog pomoravskog sela, dugo je skrivao svoj humani čin iz rata na Kosovu. Junak naše priče se kao vojni rezervista zatekao 1999. godine u okolini Kline na KiM, gde su se vodile žestoke borbe. Marinkov posao je bio da se traktorom probija do jedinica, kako bi vojnike snabdevao hranom. Ni malo zahvalan i lak posao, jer ste stalno na meti, ali Marinko je imao svoj zadatak i cilj, i to je radio svakog dana.

Jedne majske noći naišao je na izbegličku kolonu u okolini Kline. U povratku, u mrklom mraku uz odjeke detonacija, naišao je na mladu Albanku koja je zaostala daleko iza kolone. Razlog je bio porođaj koji je počeo i to dok je hodala.

– Video sam mladu ženu kako sa stoji pored puta držeći naručju nešto uvijeno u peškir. Prvo nisam shvatio šta to ona drži. Kada sam stao i otkrio ga, ugledao sam tek rođenu bebu. Odmah sam ih smestio pozadi u traktorsku prikolicu i krenuo u Klinu u našu vojnu bolnicu. Znao sam odmah da nas čeka dug put, jer smo morali skoro sat i po da se vozimo do nje. Znao sam i da može biti opasno, jer su noću bile zabranjene kretnje bez posebnog odobrenja, ali ja sam samo razmišljao o tome da ih spasim – priča Marinko.

Marinko sanja o susretu

Pred ulazak u Klinu sustigli su izbegličku kolonu koja je bežala iz područja ratnih dejstava i koju je kordon policije usmerao prema mestu Istok, ali Marinko je morao da uđe u Klinu kako bi je odveo u bolnicu.

– Odjednom su zapucali iznad mene. Nije mi bilo svejedno, ali policajci nisu znali o kome se radi, jer je bio mrak, misleći u prvom trenutku da smo i mi izbeglice. Stao sam i krenuo prema njima da im objasnim ko sam, i moram da priznam da mi nije bilo svejedno dok sam išao ka punktu. Kada su shvatili ko sam, rekao sam im da vodim ženu koja se tek porodila u bolnicu i da ja moram da prođem. Kada smo stigli u bolnicu, doktorka koja se tamo zatekla odmah je prihvatila ženu – kaže Marinko.

Posle par sati Marinko se vratio u bolnicu da obiđe ženu i bebu, ali ih nije pronašao, jer su odmah nakon ukazane pomoći morale biti puštene. Od doktorke je dobio papir sa njenim imenom i adresom, ali ih posle toga više nikada nije sreo. Kaže da se 18 godina nakon toga i dalje seća lica žene koja je ležala u traktoru i njenih jauka od bolova dok je držala bebu.

– Voleo bih da se sretnem sa njima. Ta beba je danas punoletna osoba i čak bih i otišao na Kosovo da se vidim sa njima. Nikada ih neću zaboraviti – ispričao je Marinko, puštajući da emocije potpuno izađu njega.

Naš junak, danas živi jako teško, u staroj udžerici, skoro bez osnovnih uslova za život. Nakon pucanja Magnohroma, ostao je bez ikakvih primanja. Živi samo od fizičkih poslova, koje sve teže radi.

– Da nemam nekoliko dobrih prijatelja koji mi pomažu, teško da bih još bio živ – otkrio nam je Marinko, kojem dostajanstvo nije dozvoljalo da nam do poslednjeg trenutka našeg razgovora otkrije da živi u siromaštvu.

Izvor: Srbija video

Share.

Comments are closed.